Sara Lundberg: "U Švedskoj nema tabua"

Sara je dva puta osvojila Avgustovu nagradu, švedsku nagradu za književnost koju svake godine dodeljuje Švedsko udruženje izdavača. Tako je Sara 2009. godine dobila nagradu za knjigu „Piši, samo piši“, a 2017. za „Ptica u meni leti gde god poželi“.

Od detinjstva je bila zainteresovana za slikarstvo. Nakon što je pohađala umetničku školu u SAD, vratila se u Švedsku inspirisana da kreira slikovnice za decu. Sa 27 godina debitovala je kao ilustratorka u izdavačkoj kući ”Raben i Šegren” za knjigu "U zemlji Sama", koju je napisala Daga Niberg. Stvari su nakon toga krenule svojim tokom i 10 godina kasnije Sara je poželela da preuzme kontrolu nad celokupnom svojom kreativnošću kroz sopstveno pisanje.

Godine 2009. napisala je svoju prvu slikovnicu ”Bele linije”. U ovoj maštovitoj i živopisnoj slikovnici devojčica Vita, čije ime na latinskom znači ”život”, a na švedskom ”bela”, je glavni lik. Vita je lik koji je Sara osmišljavala oko 15 godina pre nego što je pisanje počelo. Vita je devojčica koja iscrtava bele linije na sredini puta kako bi preuzela kontrolu nad sobom i saobraćajem. To simbolizuje život, kao i nemogućnost da se preuzme puna kontrola. Sara je napisala četiri knjige o Viti, od kojih je druga knjiga nominovana za Avgustovu nagradu. Vita je zapravo bila lik koji je trebalo da bude deo jedne slike, gde bi se slikanjem pripovedalo bez reči. Na kraju, Sara je to izrazila rečima.

Sara je u sklopu nedelje nordijske književnosti za decu u Beogradu održala predavanje o svom stvaralaštvu studentima Katedre za skandinavske jezike i kulturu. U razgovoru koji smo sa njom obavili tokom njene posete rekla nam je da su studenti zainteresovani i za književnost za decu i za odrasle. Jedan od učenika želi da postane baš prevodilac književnosti za decu. Sara je dobila mnogo uvodnih pitanja o objavljivanju knjiga za decu u Skandinaviji. Sara smatra i da je učenicima bio posebno zanimljiv sam jezik, da slušaju i razumeju sve o čemu je pričala.

Zanimalo ih je da upoznaju jednog aktivnog autora i da imaju priliku da slušaju švedski, tako da se nije radilo samo o književnosti, već i i jezičkoj razmeni. Mnogi ovi studenti će u budućnosti postati prevodioci i zanimalo ih je „kako knjige za decu uopšte prolaze u nordijskim zemljama, koje se teme obrađuju i ima li granica po pitanju njihovog izbora“, navela je Sara.

Na pitanje kako vidi razliku između tema koje su aktuelne u Švedskoj i onoga što je primetila u domaćoj književnosti, Sara je odgovorila: „U Švedskoj nema tabua o tome šta možete, a šta ne možete da pišete za decu – u nordijskim zemljama praktično nema ograničenja. Možemo pisati o smrti, abortusu, zlostavljanju i samoubistvu.” Dodala je i da je primetila jaku radoznalost u vezi sa velikim slobodama u nordijskim zemljama, i sa tim što u Švedskoj decu doživljavamo kao ljude sa svojim glasom. Nastavnici koji su pozvali Saru želeli su da ona više priča o tome i zašto je to tako, zašto takav stav postoji u Švedskoj.

Sara je dalje odgovorila da misli da je to možda zato što rad na demokratiji u Švedskoj i nordijskim zemljama ima dužu tradiciju: „Starije smo demokratije, a sa tim dolazi i jačanje ravnopravnosti koja zauzvrat vodi do osetljivosti prema glasovima dece.” Nastavila je da priča o tome kako su švedske autorke kao što su Astrid Lindgren i Tuve Janson začetnice koji su utabale stazu za ono o čemu je u redu pričati i pisati.

„Obe ove spisateljice zauzimaju perspektivu deteta, odozdo prema gore! Književnost za decu ne mora uvek da bude vaspitna i moralno ispravna. Lik Madiken koji je kreirala Astrid Lindgren, na primer, laže i nije uvek dobronamerna, i ona je čovek i ponekad greši. Neki od Astridinih likova prolaze kroz poteškoće i razne izazove, ali je to opisano na način pun ljubavi. To je bilo nešto novo u književnosti za decu što je Astrid uvela."

Sara je smatrala da je ovo bila dobra inicijativa ne samo za jezičku razmenu, već i za razmenu ideja o načinu pisanja i o perspektivi odnosa prema deci. To je najviše zanimalo srpske studente.

Sara je na kraju ispričala da je oduvek volela pisanje i reči, ali da je ranije imala urođen strah od sopstvenog pisanja i da je verovala da neće moći to da uradi niti da ima šta da kaže. „Reč ima i visok status koji se tretira sa velikim poštovanjem, za razliku od crteža. Uvek sam osećala da nisam dobrodošla tu, ali kada je moj strah nestao, nije bilo problema”. Sara je završila naš razgovor ističući da svako ima šta da kaže, ali postoje stvari koje treba da leže i proklijaju u podsvesti jako dugo pre nego što se materijalizuju. Baš kao i Vita koja je čekala u Sari više od 15 godina.

Intervjuisala i fotografisala: Josephine Forthmann